„Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида“
Бора Станковић је један од најзначајнијих српских приповедача који уводи психологију женских ликова у своја дела. Станковић тврди да је човек створен за патњу, бол и тугу. Патријархално друштво спутава човека, у таквом свету као да нема места за женске ликове, хероине. Међутим, његове јунакиње се боре за своје место.
Коштана, млада и лепа Циганка анђеоског гласа, представља срж живота, све његове лепоте. Као таква, она је у том патријархалном свету сувишна. Весела, позитивна, окренута свим животним радостима, жели да остане своја, слободна! И зато радије бира живот у Бањи, а не богату хаџијску породицу у којој ће јој крила бити спутана.
Софка је итекако свесна своје лепоте. Одгајана је као лепотица, очева мезимица. Имала је увек најскупље хаљине, сви су се дивили њеној лепоти. Отац је продао. У почетку се бунила, показала пркос, али се брзо предала. Ни у браку није имала снаге да се бори. Почела је да вене, да продужава нечисту лозу. У последњој сцени је затичемо поред ватре. Није то више лепотица Софка, пуна живота и ужарених погледа, то је старица без воље за животом.
И Софка и Коштана су фатално лепе. Из велике жртве настају велике жене.
О величини ових женских ликова, а и осталих Бориних јунакиња разговарали смо са ученицима одељења 3г на часу српског језика 29. марта 2024. године. Ученици су истакли лепоту, али и дубоку трагику Софке, Коштане… Кроз дебату са ученицима поредили смо време некад и сад. Посматрали смо како се мењао положај жене, али смо се позабавили и питањем шта би било са Бориним хероинама да живе у данашњем времену.
аутор текста Зорица Чешљарац